Милан Ракић – Силно задовољство

Ја имам часова дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана и јада;
Ја имам часова кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне …
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале, и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил’ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил’ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил’ спречи
Силно задовољство, осећати све!

Advertisements

О септембру – гроздобер и византијска Нова година

Септембар

Станимо мало, песмо!
Јесмо ли живели, јесмо?

Ти си најлепше сате
– Јаблани кад се злате

У лакој магли, пени –
Однела тужно мени.

(Стеван Раичковић, 1927 – 2007)

https://i0.wp.com/novomilosevo.devbin.org/pho09/sl_berba_grozdja_b_a2_b.jpg

(извор: http://novomilosevo.devbin.org)

Крајем деветог месеца обично се, уколико временски услови тако диктирају, бере грожђе. Ако је јесен топла, берба се може одложити, али посао се углавном започиње крајем лета. Тај период, на граници годишњих доба, наши преци су маштовито, и практично, назвали – гроздобер. Гроздобер се у српској верзији старословенског језика означава као „рујен“ , по оглашавању јелена пред парење. Хрвати и дан данас користе рујан у свом званичном календару. Код Чеха, он се „померио“ за 30 дана – rijen је октобар[1];  код Латина, пак, мало касни – september (septum), што значи седам. Календарским реформама, седмица је постала деветка.

Латински (Јулијански) календар одржао се и у источном делу царства, Византији[2] а исти су прихватили и Срби[3]. Уведене су мале промене: имена су била преведена са латинског на грчки, за годину прву ц.е. (цариградске ере) одређена је 5508. година[4] пре Христа, а циклус је почињао – првог септембра. Што значи да је данас, 1. гроздобера 2012. године, заправо први дан 7521. године византијске ере.

Срећна вам ромејска и старосрпска Нова година! 🙂


[1] Ако неког занима више http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/nazivi_meseca.html
[2] Oдносно Ромејско царство; термин „Византија“ увели су доста касније западни историчари и изведен је од грчке речи „Βασιλεὺς“ (василеус, базилеус) што значи цар. Сами становници Источног римског царства себе су називали Ромејима (Римљанима) а своју државу Романијом (Римом).
[3] „Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света“. Извор: (текст узети са великим резервама, но ови датуми су тачни у односу на старосрпски календар) http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/jacanovic_kalendarskoznanje.html
[4] То време отприлике одговара периоду појављивања првих развијених балканских цивилизација, што неке научнике наводи на помисао да су се Ромеји руководили њиховим настанком када су одређивали датум постања.

Одговор читаоцу намернику – Чији си ти мали?

Пре одговора на то питање, ваљало би објаснити архаично порекло назива овог личног дневника, илити речено данашњим речником, блога. Др. Стеван Игњић каже:

Хajдучиja je друштвeнo – eкoнoмскa пojaвa кoja сe мaнифeстуje у рaзним oблицимa. У врeмe вeкoвнoг oтoмaнскoг рoпствa имaлa je oслoбoдилaчки кaрaктeр, кaсниje сe кoмбинуje сa сoциjaлним бунтoм, нaциoнaлним oтпoрoм, друмским рaзбojништвoм и пљaчкaшкoм приврeдoм. Toкoм XIX вeкa, у дoбa рaзвoja кaпитaлизмa, грaђaнскoг друштвa и држaвe, хajдучиja сe свoди нa сoциjaлни oтпoр групa и пojeдинaцa. Oнa je чeстo и изрaз нeзaдoвoљствa нaрoдa прoтив oргaнa држaвнe влaсти. Нeсигурнo пoлитичкo стaњe, нeдoстaтaк личнe и имoвинскe сигурнoсти, сужaвaњe a зaтим ликвидирaњe сeoскe и кнeжинскe сaмoупрaвe, вeликe пoрeскe oбaвeзe, билe су oснoвa зa хajдуциjу. Прoтeст прoтив друштвeнo – eкoнoмскoг пoрeткa “пoдизaт je из силaвa”. Пojeдинци су с пушкoм у руци oдлaзили у шумe дa “дeлe прaвду”. У хajдукe су сe oдмeтaли људи рaзних прoфeсиja, из рaзличитих сoциjaлних групa и слojeвa, сви oни “кoje je грaђaнскo друштвo избaцилo из кoлoсeкa живoтa”. Mнoги људи ишли су у шумe кaкo би пoбeгли oд сaнкциja зa учињeнo кривичнo дeлo. Нajзaд, и уски пoлитички интeрeси и сeбични лични рaзлoзи, “пaртajизaм”, рукoвoдили су пojeдинцe дa сe oдмeћу у гoру.

У времену када су зелене горе замењене бетонским сивилом, и када физичка окупација није толико очигледна (иако је приметна онима који не спавају), оружано четовање замењено је виртуалним. Писана реч данас је јача него икада, јер је претходница сваке непријатељске чизме управо пропаганда „мас медија“, која се у информационој ери муњевитом брзином шири преко електронских импулса интернета.  И зато је баш интернет, као најмоћније оружје глобализације, најбоље место за ‘ајдуковање свих оних одметника од трулог друштва, које је, изнутра разорено, лако потпало под духовно, морално и културно ропство Западне цивилизације.

А то, чији сам ја, ни најмање није битно. Одговор на то питање подразумевао би објашњавање идеја по којима покушавам да живим, а то није нимало лако и успутном читаоцу могло би се учинити будаласто и смешно. Објективно и хладном логиком гледано, неприлагођени сам сањар притиснут временом које не одговара мојим уверењима и ставовима о животу, заједно са још стотинама других, себи сличних, а ми сви заједно, опет представљамо мањину у односу на успавану већину.

На чему се ти ставови заснивају? На хришћанско православним темељима, с уверењем да је слободна држава крајњи израз апсолутног духа једне нације, и да је „државотворје“ највиши вид патриотизма и национализма (у смислу љубави према свом и поштовању за све друге народе). Из стабилне државе, као последњег ступња организованог друштва, произилазе првенствено услови за слободан развој појединца, који би у таквим условима требао да развије свест о врлинама и моралним законима по којима би касније живео. Такво уређење уистину би омогућило крајњу слободу: да је сам себи ограничи, како би разликовао добро од лошег.

Зато је битније шта овде желим да представљам од тога ко сам и чији сам: идеје о бољој, слободној и васкрслој Србији, која гледајући у прошлост, живи у садашњости хрлећи у будућност.

И уколико, поштовани читаоче, сматраш све ово написано за трабуњање небитног идиота коме су нове технологије омогућиле да искаже неко своје размишљање, вероватно и јеси у праву. Међутим, имај на уму једно: иако незграпно, грубо и наивно написане, све ове речи сада, и које ће тек доћи, искрене су и дошле су из срца. Зато, не узимај ми за зло, и продужи својим путем: врата ће ти увек бити отворена.

О Ђурђева-дне, лета Господњег 2012.

Wikipedia: Ghe or Ge is a letter of the Cyrillic script.