Пре одговора на то питање, ваљало би објаснити архаично порекло назива овог личног дневника, илити речено данашњим речником, блога. Др. Стеван Игњић каже:
Хajдучиja je друштвeнo – eкoнoмскa пojaвa кoja сe мaнифeстуje у рaзним oблицимa. У врeмe вeкoвнoг oтoмaнскoг рoпствa имaлa je oслoбoдилaчки кaрaктeр, кaсниje сe кoмбинуje сa сoциjaлним бунтoм, нaциoнaлним oтпoрoм, друмским рaзбojништвoм и пљaчкaшкoм приврeдoм. Toкoм XIX вeкa, у дoбa рaзвoja кaпитaлизмa, грaђaнскoг друштвa и држaвe, хajдучиja сe свoди нa сoциjaлни oтпoр групa и пojeдинaцa. Oнa je чeстo и изрaз нeзaдoвoљствa нaрoдa прoтив oргaнa држaвнe влaсти. Нeсигурнo пoлитичкo стaњe, нeдoстaтaк личнe и имoвинскe сигурнoсти, сужaвaњe a зaтим ликвидирaњe сeoскe и кнeжинскe сaмoупрaвe, вeликe пoрeскe oбaвeзe, билe су oснoвa зa хajдуциjу. Прoтeст прoтив друштвeнo – eкoнoмскoг пoрeткa “пoдизaт je из силaвa”. Пojeдинци су с пушкoм у руци oдлaзили у шумe дa “дeлe прaвду”. У хajдукe су сe oдмeтaли људи рaзних прoфeсиja, из рaзличитих сoциjaлних групa и слojeвa, сви oни “кoje je грaђaнскo друштвo избaцилo из кoлoсeкa живoтa”. Mнoги људи ишли су у шумe кaкo би пoбeгли oд сaнкциja зa учињeнo кривичнo дeлo. Нajзaд, и уски пoлитички интeрeси и сeбични лични рaзлoзи, “пaртajизaм”, рукoвoдили су пojeдинцe дa сe oдмeћу у гoру.
У времену када су зелене горе замењене бетонским сивилом, и када физичка окупација није толико очигледна (иако је приметна онима који не спавају), оружано четовање замењено је виртуалним. Писана реч данас је јача него икада, јер је претходница сваке непријатељске чизме управо пропаганда „мас медија“, која се у информационој ери муњевитом брзином шири преко електронских импулса интернета. И зато је баш интернет, као најмоћније оружје глобализације, најбоље место за ‘ајдуковање свих оних одметника од трулог друштва, које је, изнутра разорено, лако потпало под духовно, морално и културно ропство Западне цивилизације.
А то, чији сам ја, ни најмање није битно. Одговор на то питање подразумевао би објашњавање идеја по којима покушавам да живим, а то није нимало лако и успутном читаоцу могло би се учинити будаласто и смешно. Објективно и хладном логиком гледано, неприлагођени сам сањар притиснут временом које не одговара мојим уверењима и ставовима о животу, заједно са још стотинама других, себи сличних, а ми сви заједно, опет представљамо мањину у односу на успавану већину.
На чему се ти ставови заснивају? На хришћанско православним темељима, с уверењем да је слободна држава крајњи израз апсолутног духа једне нације, и да је „државотворје“ највиши вид патриотизма и национализма (у смислу љубави према свом и поштовању за све друге народе). Из стабилне државе, као последњег ступња организованог друштва, произилазе првенствено услови за слободан развој појединца, који би у таквим условима требао да развије свест о врлинама и моралним законима по којима би касније живео. Такво уређење уистину би омогућило крајњу слободу: да је сам себи ограничи, како би разликовао добро од лошег.
Зато је битније шта овде желим да представљам од тога ко сам и чији сам: идеје о бољој, слободној и васкрслој Србији, која гледајући у прошлост, живи у садашњости хрлећи у будућност.
И уколико, поштовани читаоче, сматраш све ово написано за трабуњање небитног идиота коме су нове технологије омогућиле да искаже неко своје размишљање, вероватно и јеси у праву. Међутим, имај на уму једно: иако незграпно, грубо и наивно написане, све ове речи сада, и које ће тек доћи, искрене су и дошле су из срца. Зато, не узимај ми за зло, и продужи својим путем: врата ће ти увек бити отворена.
О Ђурђева-дне, лета Господњег 2012.
Дигитална хајдучија 